O Isidoru Bajiću

„U Muzičkoj školi mora svaki učenik učiti i spremati se za čas – ne oslanjati se na učitelja, a sam ništa ne raditi. U Muzičkoj školi đak se upućuje na samostalan rad i dužnost, a to utiče na vaspitanje karaktera detetova. Učenik je siguran da će dobiti dobru nastavu.

Muzička škola svestrano vaspitava učenika. Ona ne samo da uči učenika dobro svirati, nego učeći ga teoriji muzičkih nauka, vaspitava ga da muziku kao nauku razume i da u njoj uživa. U Muzičkoj školi učenik ima priliku da se upozna sa muzičkom literaturom. Vaspitanje muzičko je u školi mnogo jeftinije nego inače.

Muzička škola je kulturni zavod koji ima ozbiljan zadatak i koji je pred javnosti odgovoran za uspeh.“

Isidor Bajić,

Novi Sad, 1909. godine

isabajic

Ime Isidora Bajića je sinonim razgranatog stvaralačkog duha u mnogim oblastima muzičkog života Novog Sada i Vojvodine na prelazu iz 19. u 20. vek: bio je pedagog, organizator muzičkog života, muzički pisac, izdavač, melograf i kompozitor (poznat kao autor horova „Srpkinja“ ili „Ej, ko ti kupi“, …)

Rođen je u Kuli 16. avgusta 1878. godine. Gimnaziju je završio u Novom Sadu, gde je već kao đak pomagao profesoru Jovanu Grčiću u muzičkim poslovima. U šestom razredu počeo je da komponuje, a u osmom je dirigovao učeničkim horom. Po povratku iz Budimpešte gde je najpre studirao prava, a zatim Muzičku akademiju, postao je redovni nastavnik pojanja i pevanja u Velikoj srpskoj pravoslavnoj gimnaziji u Novom Sadu (danas Gimnazija „Jovan Jovanović Zmaj“) i na tom mestu radio od 1901-1915. godine.. Učio je đake i sviranju na violini, klaviru i tamburi, formirao gudački i tamburaški orkestar, dirigovao gimnazijskim horom i pomagao darovitim učenicima u njihovim prvim kompozitorskim koracima Koncerti koje je priređivao, naročito Svetosavske besede, prevazilazili su nivo i okvir amaterskih školskih priredbi.

Kao rezultat Bajićevog pedagoškog rada nastao je „Projekat za promenu učenja pojanja i pevanja u Velikoj srpskoj pravoslavnoj gimnaziji“ (1912). Osnovao je Muzičku školu u Novom Sadu 1909. godine, posle „Škole pjenija“ Aleksandra Morfidisa-Nisisa, prvu instituciju takvog tipa na tlu Vojvodine.

U skoro svim periodičnim časopisima i dnevnoj štampi tog vremena (Brankovo kolo, Letopis Matice srpske, Zastava, Sloga) objavljivao je tekstove iz oblasti muzike i muzičke pedagogije („Pevanje kao pedagoško sredstvo i korist njegova“; „Srpska crkvena, narodna i igračka muzika“; „Kako treba čuvati i negovati glas“; „Kako treba učiti muziku u preparandiji i bogosloviji“; „Naše crkveno pojanje“ i druge). Niz članaka o Savezu srpskih pevačkih društava prouzrokovali su oštru javnu polemiku sa Petrom Konjovićem. Pokrenuo je notnu ediciju „Srpska muzička biblioteka“ i časopis „Srpski muzički list“ (u istoriji srpskog izdavaštva, hronološki treći muzički časopis u Srba). Napisao je i objavio dva udžbenika: „Klavir i učenje klavira“ (1901) i „Teorija pravilnog notnog pevanja“ (1904).

Zapisivao je narodne i srpske crkvene melodije i koristio ih u svojim kompozicijama za klavir, horskim delima, komadima s pevanjem i operi „Knez Ivo od Semberije“. Srpsko crkveno pojanje uporedivao je sa pojanjem drugih naroda na putovanju za Hilandar sa horom karlovačkih bogoslova, u leto 1911. godine. Obraćao se lično preosvećenom gospodinu Lukijanu Bogdanoviću, pravoslavnom srpskom episkopu budimskom, u vezi sa predlogom za redigovanje srpskog crkvenog pojanja (1907).

U kompozitorskom stvaralaštvu obuhvatio je žanrove koji su mogli da nadu primenu u skladu sa muzičkim ukusom i nivoom izvodaštva svog vremena: solo pesme (ciklus „Pesme ljubavi“, „Album pesama u duhu srpskih narodnih pesmama“, „Srpske narodne pesme iz Mokranjčevih rukoveti“, „Seljančice“, „Jesen stiže dunjo moja“); klavirske kompozicije („Album kompozicija za glasovir“, „Za Kosovo-Kumanovo, za Slivnicu-Bregalnicu“, „Srpska rapsodija“); kamerna dela („Pesma bez reči“, „Pizzicato polka“, „Romansa“); orkestarska dela („Magla pala“, „Elegija“, „Oproštajni pozdrav Dragi Ružicki“); horske kompozicije („Pesma o pesmi“, „Lovački zbor“, „Božestvena Liturgija“, „Guslareva smrt“, „Iz moga dakovanja“, „Iz moje gradine“); komade s pevanjem („Đido“, „Rakija“, „Mena“, „Divljuša“). Opera „Knez Ivo od Semberije“, hronološki peta komponovana, a druga izvedena srpska romantičarska opera sa nacionalnim motivima, prema istoimenoj istorijskoj drami Branislava Nušića, premijeru je imala 6/19. januara 1911. godine  .

Umro je u Novom Sadu 16. septembra 1915. godine. Imao je samo 37 godina.

* * *

Rekli su o Isidoru Bajiću:

„U njemu smo mi gledali više biće, on je za nas bio inkarnacija neke mistične lepote za kojom smo čeznuli, ali koju još nismo ugledali: iz njegovog osmeha vedrog, žuborio je za nas magični ! muzike koju smo obožavali i zato smo obožavali i njega, Isidora Bajića.“

Miloje Milojević

„Zamerke koje mu obično stavljaju kritičari sastoje se u pitanju: zašto on nije postao Mocart, nego je ostao Isidor Bajić? Zato, odgovoriću ja, što bačka Kula, gde se Bajić rodio nije bila Salzburg, niti je Novi Sad, gde je radio, mogao da se uporedi sa Bečom. U stvari, mi i volimo Bajića pre svega zato što se on potpuno adaptirao na okolinu, baš kao i Mocart, i zato što niko umesto njega ne bi mogao da sroči melodiju, koju znamo i kao kolo, „Oj, Srpkinjo, bud’ orna“…“

Dragutin Gostuški

„Njegova je muza umukla u najsudbonosnije doba, kada je ceo naš narod cvileo pod pritiskom Austro–Mađarske i Nemačke soldateske, a malena Srbija bila pred evakuacijom. Njegove nade pokosila je smrt jednog jesenjeg dana, kada su topovski pucnji iz Beograda dopirali do bedema grada Petrovaradina. Mesto zvona i crkvenih pesama ovi pucnji ispratili su ga do Almaškog groblja. To je bio njegov posmrtni marš.“

prota Stevan Popović

* * * * *

vrh strane

Comments are closed