Vremeplov

Istorijat Škole

Kao nastavnik pojanja u Centralnoj osnovnoj školi, a nadasve u Srpskoj velikoj pravoslavnoj gimnaziji, gde je, pored redovne nastave, pripremao i komponovao za poznate Svetosavske besede, vodio je tri školska hora i pevačko društvo „Neven“, redovno sarađivao sa Srpskim narodnim pozorištem na komponovanju i „muzičkom udešavanju“ pozorišnih komada sa pevanjem, Isidor Bajić je osećao i stalni nedostatak školovanih muzičara. I obrazovana muzička publika, a Novi Sad ju je u to vreme zaista imao, zahtevala je muziku na višem umetničkom nivou. Sve to shvatajući, Isidor Bajić je nakon dužeg premišljanja, dogovaranja i planiranja obnarodovao svoju nameru:

Isidor Bajić je bio njen prvi direktor i nastavnik teoretskih predmeta, a ostalo stručno nastavničko osoblje činili su gospođa dr-a Oskara Majera, diplomirana učiteljica pevanja; gospođica Olga Kenin, učiteljica klavira; čuveni violinista i muzički kritičar Emil (Milan) Saks i gospođa Gabrijela Berić, poznata pijanistkinja iz Zagreba. U Bajićevoj Muzičkoj školi su školovani budući profesionalni muzički umetnici, ali je vaspitavana i publika, ljubitelji muzike. Tako je Novi Sad prelazio u red „velikih varoši“. Početkom Prvog svetskog rata i preranom smrću Isidora Bajića (15. septembar 1915.), škola je privremeno prestala sa radom.

Muzička škola (konzervatorijum) u Novom Sadu

„Od septembra ove godine otvara se u Novom Sadu Muzička škola (konzervatorijum). S pogledom na veliku dobit i za varoš kao kulturni napredak, a i za našu decu, koja će se stručnim umetnicima vaspitavati u muzičkoj veštini, nadamo se da će naše građanstvo radosno pozdraviti ovu kulturnu novinu!”

“Zastava”, br. 94, 15. maj 1909. godine

skola10

Bajićeva  Muzička škola, 1910. godine

Tako je otpočeo rad Bajićeve muzičke škole 01. septembra 1909. godine! Bila je to, posle subotičke Muzičke škole, tada jedina stručna škola iz oblasti muzike severno od Save i Dunava.

„Bez ikakve subvencije, bez ikakve pomoći,… postoji i radi  muzička škola u Novom Sadu. Niz dobrih klasičnih koncerata koje ova škola redovno priređuje…, najbolje svedoči da je rad u muzičkoj školi savremen i ozbiljan. Na sviranju svih učenika ogleda se ozbiljan rad i sprema.“

“Zastava”, br. 28, 1913. godine

Isidor Bajić je bio njen prvi direktor i nastavnik teoretskih predmeta, a ostalo stručno nastavničko osoblje činili su gospođa dr-a Oskara Majera, diplomirana učiteljica pevanja; gospođica Olga Kenin, učiteljica klavira; čuveni violinista i muzički kritičar Emil (Milan) Saks i gospođa Gabrijela Berić, poznata pijanistkinja iz Zagreba. U Bajićevoj Muzičkoj školi su školovani budući profesionalni muzički umetnici, ali je vaspitavana i publika, ljubitelji muzike. Tako je Novi Sad prelazio u red „velikih varoši“. Početkom Prvog svetskog rata i preranom smrću Isidora Bajića (15. septembar 1915), škola je privremeno prestala sa radom. Ratne posledice uticale su i na mukotrpno i sporo obnavljanje rada Muzičke škole „Bajić“.

„Sa kakvim teškoćama se škola borila, to se danas ne moze shvatiti… Pomoći vlasti su bile male i da su se začeci razvili u tako značajnu ustanovu kakva je danas Muzička škola „Isidor Bajić“ u Novom Sadu, može se zahvaliti samo istrajnosti i dalekovidosti tadašnjih nastavnika…“

Katica Panić

Godine 1919, pokrenuto je pitanje osnivanja institucije koja bi trebalo da obnovi muzičku aktivnost Novog Sada i to u duhu ideja Isidora Bajića. Tako je, na inicijativu Vladimira Karakaševića, već iduće 1920. godine osnovano Muzičko društvo sa zadatkom da sakupi novosadske prijatelje muzike, amatere i profesionalce radi unapređivanja nacionalne umetnosti. I pored nesebičnog truda članova Uprave Muzičkog društva Novog Sada, Muzička skola „Bajić“ počinje sa radom tek 1927. godine i, odobrenjem Ministarstva prosvete, postaje prva poludržavna muzička škola.

skola-29

Muzička škola “Isidor Bajić”, 1929. godine

Mnogobrojni problemi pratili su i dovodili u pitanje rad škole, sve do 1930. godine kada na mesto direktora dolazi Svetolik Pašćan-Kojanov, tada već poznati dirigent, kompozitor i muzički pisac. Period dragocenog preporoda nastupa 1936. kada je za direktora postavljen Rikard Švarc. Godine 1941. u školu je upisano čak 210 učenika (!), ali je uspešan rad opet prekinut zbog Drugog svetskog rata.

„U prepunoj sali, u prisustvu velikog broja uglednih ličnosti, učenici ove škole dokazali su sa kolikom ambicijom rade na ostvarenju svog cilja i da školu svojim radom podignu do još većeg nivoa.“

“Dan”, 27. april 1939.godine

Ubrzo posle II svetskog rata, a na predlog Prosvetnog odeljenja Komande mesta, angažovan je Milutin Ružić da organizuje i okupi nastavno osoblje kako bi Muzička škola „Bajić“ počela sa radom. Stari, provereni kadrovi: Milica Moč, Anton Tot, Arsen Triva, Jelena Kasovic, Petar Bingulac, Karl Krombholc … uz mlađe: Antona Ebersta, Nikolu Petina, Dušana Stulara, Rudolfa Bručija i mnogi drugi vredni, stručni i predani muzički pedagozi otpočinju novi uspešni period rada

1952

Kolektiv skole iz 1952. godine

Broj učenika se stalno povećava, kao i nastavni kadar. Posle dugogodišnjih problema oko prostorija za održavanje nastave i brojnih selidbi, 1953. godine škola je konačno smeštena u Njegoševoj 9, gde se i danas nalazi. Dolaskom kompozitora Rudolfa Bručija „na čelo“ škole, uslediće dvadesetogodišnji period stalnog unapređivanja nastave i obogaćivanja fonda instrumenata, ploča, nota.

19756

Nastavničko veće skolske 1975/76. godine

Rezultati su uočljivi iz godine u godinu.

Ni posle jednog veka od osnivanja, ova obrazovno-vaspitna stručna ustanova nije izneverila ideje svog osnivača. Jos značajnije od kontinuiteta postojanja jeste činjenica da su Muzička škola „Isidor Bajić“, njeni učenici i profesori vec godinama profesionalno izuzetno uspešni, da su na domaćim i inostranim takmičenjima uglavnom ovenčani nagradama i priznanjima za uspešne interpretacije i pedagoška dostignuća. Za kvalitet su zaslužni pre svega vrhunski pedagozi koje je i nekada i danas škola okupljala među svojim kadrovima, a koji su i svoja izvođačka iskustva i saznanja iz stručne oblasti nesebično prenosili na svoje učenike. Stoga su đaci Muzičke škole „Isidor Bajić“ prisutni ne samo u takmičarskim disciplinama raznovrsnih smotri, susreta, takmičenja i festivala, već su i sastavni deo muzičkog života Novog Sada.

Skoro svake nedelje tokom čitave godine, muzička dostignuća učenika mogu da čuju posetioci poetskih večeri, promocija, otvaranja izložbi i drugih raznovrsnih kulturnih manifestacija, ali i onih koji prate koncertnu delatnost kako u Svečanoj sali Muzičke škole, tako i u drugim koncertnim prostorima Novog Sada.

Iz godine u godinu, decenijama, pa tako čitav JEDAN VEK …

* * * * *

vrh strane

Šetajući Njegoševom ulicom

Godine 1793. Njegoševa ulica u Novom Sadu je nosila ime Teatrum publikum, jer su se u gostionicama u toj ulici u davna vremena, od XVIII do kraja XIX veka, izvodile zabave i davane pozorišne predstave.

atinaGodine 1845. na početku naše ulice je zgrada koju i danas nazivamo „Gvozdeni čovek“, zbog viteza u oklopu koji se nalazi na vrhu fasade.  Ne zna se tačno kada je prvobitno zdanje izgrađeno, ali se po podacima zna da je bila prvo u vlasništvu katoličke opštine, a od 1846. do 1852. sedište novosadskog magistrata. U vreme bombardovanja Novog Sada 1849. godine, zgrada je delimično oštećena, a svoj sadašnji izgled dobila je 1920. godine. Tu se između dva svetska rata nalazila čuvena poslastičarnica Jakova Darštetnera u koju su svraćali ugledni novosađani. Nakon drugog svetskog rata tri puta je menjala ime – „Moskva“, „Zagreb“ i danas „Atina“.

Godine 1864. na inicijativu vladike Platona Atanackovića u zgradi preko puta (sa leve strane idući od Trga slobode) otvorena je prva Novosadska štedionica, tzv. Šparkasa. Od 1954. do 1985. godine u ovoj zgradi bio je Filozofski fakultet, a danas je to zgrada Vojvođanske banke.

Godine 1849. prvi put se pominje čuvena kafana „Bela lađa“ (današnji broj 7), stecište novosadskih intelektualaca i boema. Stalni gost ove slavne kafane bio je Svetozar Miletić, a kuriozitet je da se u njoj venčao pesnik Vojislav Ilić. Godine 1853. u zgradi „Bele lađe“ Novi Sad je dobio i prvo parno kupatilo, koje je imalo muško i žensko odeljenje, deset kada, četiri sobe i baštu.

Godine 1872. u ovoj ulici sa desne strane (danas je tu višespratnica na uglu sa Trifkovićevim trgom) osnovano je „Prvo novosadsko opšte dobrovoljno vatrogasno društvo nemačko“, a nekoliko dana kasnije Laza Kostić, nedaleko odatle, u „Građanskoj dvorani“, osniva „Prvu novosadsku jahačku, veslačku i vatrogasnu zadrugu“!

Godine 1872. na prostoru današnjeg Trifkovićevog trga u sklopu sadašnje Njegoševe ulice, Miletićeve (ranije Lebarske ulice), Laze Telečkog (nekada Ruzmarinski sokak) i ulice Dobrog pastira, postojala je „Građanska dvorana“, prva zgrada Srpskog narodnog pozorišta. Pominje se da je prva pozorišna predstava ovde izvedena 8. decembra 1872. godine. Pored nje, na samom uglu Njegoševe ulice postojala je apoteka kod „Svetog Đorđa“ vlasništvo Svetozara Alagrića.

Godine 1885. ulica dobija naziv Feherhajo utca (na mađarskom) ili Weisse Shiff – gasse (na nemačkom), ili ti u prevodu ulica Bele lađe. Na nekoliko planova grada Novog Sada ulica nosi naziv i Fasandl gasse – Fazanova ulica, biće po svemu sudeći po gositionici „Kod fazana“, na čijem mestu je danas zgrada naše škole, a u kojoj je srpsko Leteće diletantsko pozorište od 1837. do 1840. godine davalo svoje pozorišne predstave.

Godine 1846. gostionica „Kod fazana“ menja vlasnika, a kasnije se pominje kao katolički kloster – škola katoličkih devojaka. Od 1953. godine tu je Muzička škola „Isidor Bajić“, koja se od svoga osnivanja 1909. godine selila nebrojeno puta, a jedna od adresa bila je i zgrada na kraju Njegoševe, ulice današnji Dom zdravlja, na broju 32.

Godine 1895. na današnjem broju izgrađena je zgrada za Građansku devojačku školu. Godine 1919. tu je bila Državna ženska gimnazija.

Od 1948. do 1953. godine u ovoj zgradi nastavu su pohađali učenici Srednje geodetske škole.

Od 1953. do 1971. godine bila je namenjena osnovnoj školi „Petar Petrović Njegoš“, a po njenom ukidanju od 1971. godine do danas je Gimnazija „Svetozar Marković“.

Od 1918. do 1941. godine ulica nosi Njegoševo ime.

Od 1941. do 1944. godine Gr. Andrassy du. Utca

Od 1944. do danas NJEGOŠEVA ULICA.

Gde je Škola?

skola53Dve jednospratne kuće vode se pod jednim kućnim brojem, sa jednim širokim „ajnfort“ ulazom u Njegoševoj ulici pod brojem 9 na parceli 10106 K.O Novi Sad I.

Kada je kuća izgrađena nije zabeleženo.

Jedan od prvih pomena ranih godina postojanja zgrade u kojoj se nalazi naša škola zabeležio je Vasa Stajić:

„28. januara 1846. godine na balu „Kod fazandla“ odvija se društveni život, gde Srbi pevaju svoje pesme…“

danasnja svecana salaZgrada je prvo bila prizemna. Prvo je sprat dobio desni objekat 1901. a levo krilo je dozidano 1927. godine. Ova zgrada je od 1871. godine bila manastir i škola rimokatoličke ženske dece. Katolički ženski kloster radio je sve do 1948. godine.

Objekat spada u grupu značajnih kulturno-istorijskih ostvarenja „A“ kategorije. Solidno građena zgrada zadržala je tokom vremena izvorni oblik u stilskim ostacima romantizma (objekat A) I pseudo-renesanse (objekat B).

KAFANA KOD FAZANDLA (ili KOD FAZANA)

K. P. KomorasNa nekoliko planova koji su sačuvani u Arhivu Vojvodine, današnja Njegoševa ulica se naziva Fasandgasse, po svemu sudeći zbog gostionice „Kod fazana“, koja je bila u ovoj našoj zgradi u bloku A. Ove gostionice seća se Ana Dobrićka, kći Konstantina Popovića – Komoraša (osnivača Letećeg diletantskog pozorišta), u tekstu „Novi Sad nekad i sad“. Tu ona navodi kako su se u Sali ove gostionice igrale pozorišne predstave, koje su uvek bile veoma posećene, do te mere, da je onaj koji je nekim slučajem želeo da izađe morao to da učini kroz prozor! Na repertoaru su bile uglavnom Komoraševe prerade poput: „Knez ot Hercegovine ili Uroš i Teodora“, „Turci u Beogradu ili Smrt Miloša“….

letecediletantskopozoristeDo nedavno je na našoj školi, sa ulice stajala spomen ploča sa podacima da je ovde, u ovoj zgradi LETEĆE DILETANTSKO POZORIŠTE igralo predstave od 1837. do 1840. godine.

O tim danima zabeleženo je svedočenje Maksima Brežovskog, sveštenika:

„Godine 1828. davali smo mi predstave pozorišne u Novome Sadu „Kod fazandla“. U tom društvu je bio Popović-Komoraš, Pera Korov, Jova Rajić, Persa Suzanova, Atanasije Nikolič i ja Maksim Brežovski. Sada se još mogu setiti da smo davali komad „Robovi u Italiji“. Zatim se raziđemo, ali se nanaovo iskupimo 1837.g. te sastavimo kao što smo to onda zvali Leteće diletantsko pozorište.“

Iz istraživanja dr. Božidara Kovačeka o prvim pozorišnim počecima u Novom Sadu navodimo:

„Početak profesionalizacije pozorišnog života na srpsko-hrvatskom jeziku, prvi impuls za stvaranje stalnih nacionalnih teatara kod Srba i Hrvata i uopšte Južnih Slovena, vezuje se u istoriji naše kulture za trupu koja je posle početnih koraka u Novom Sadu prešla u Zagreb, da bi jedan njen deo docnije dospeo i u Beograd. Uobičajili smo da je nazivamo Leteće diletantsko pozorište dok je bila u Novom Sadu, a igrali su i u Zemunu i Pančevu. U Hrvatskoj se od juna1840. do pred kraj 1841. ova trupa predstavljala pod okriljem Ilirske narodne čitaonice pod imenom Domorodno teatralno društvo, dok se u Beogradu, februara 1842. utopilo u pozorište nazvano Teatar na Đumruku čineći ga profesionalnim.“

fzanO kafani „Kod fazandla“ Aleksandar Belić navodi:

„Ovu kafanu pominje i čuveni ruski slavista Izmail Ivanovič Sreznjevski (1812-1880), koji je radi potreba za osnivanjem katedre slovenske filologije proputovao kroz slovenske zemlje, i na tom putu u Novom Sadu proveo vreme od jeseni 1839. do septembra 1842. godine.“

Gostionicu „Kod fazandla“ pominje i slikar Fridrih Bodri koji je u Novom Sadu bio 1837/ 38. godine. On navodi da je na ovom mestu izvedena Belinijeva opera „Norma“. Dirigent je bio novosadski profesor Hengl, a izvođači diletanti* i vojni muzičari. Uz to Bodri navodi da je ovo bilo mesto na kojem su priređivane veoma posećene zabave i igranke.

* diletantizam: ljubav prema umetnostima ili veštinama, bavljenje nečim iz ljubavi, a ne po pozivu, profesionalno

joakimvujicI čuveni srpski pozorišni poslenik Joakim Vujić sarađivao je sa Letećim diletantskim pozorištem. U Novi Sad došao je krajem 1837. godine i u toku 1838. godine sa trupom od preko 20 glumaca, među kojima su bile i tri devojke, u gostionici„Kod fazana“ davao predstave pred velikim brojem novosađana. Avgusta 15/27. i 18/30. prikazao je „Kod fazana“ svoju dramu „Inkle i Jurika“, rađenu kao prevod nemačkog komada Karla fon Ekartehauzera. Dve nedelje docnije 1/13. septembra prikazao je Sterijinu dramu „Svetislav i Mileva“, i dve žive slike u drugom delu ove četvorosatne predstave.

Sledeća predstava „Romeo i Julija“ igrana je novembra 1838. godine , bez Vujića..

Jedan vek postojanja

Školska godina 2009/2010. tek što je krenula, a na samom početku, Bajićeva muzička škola je proslavila veliki jubilej – Jedan vek postojanja škole. Centralni događaj u sklopu obeležavanja ovog značajnog jubileja bio je koncert održan 17. oktobra na velikoj sceni Srpskog narodnog pozorišta, a koji će ostati upamćen kod svih učesnika programa, kao i kod publike u sali i ispred malih ekrana, koja je sa nevericom, odobravanjem i ljubavlju, posmatrala svu tu masu mladih ljudi poletnih da naprave nešto zajedno, veliko i značajno, i da pomognu svojoj školi da se predstavi u najboljem svetlu, da pokažu šta je to što se radi u toj školi o kojoj se toliko priča i iza čijih zidova stalno dopiru zvuci muzike, da pokažu koliko mnogo žele, a kada su tu svi zajedno, sa velikim emocijama i trudom, koliko mnogo i mogu. I uspeli su!!! Na scenu je u toku večeri izašlo 490 umetnika.

Koncert je otvorila Radmila Rakin Martinović, direktorka Muzičke škole „Isidor Bajić“:

Radmila„„U Muzičkoj školi mora svaki učenik vežbati i spremati se za čas – a ne oslanjati se na učitelja, a sam ništa ne raditi.

U Muzičkoj školi đak se upućuje na samostalni rad i dužnost, a to utiče na vaspitanje karaktera detetova.

Učenik je siguran da će dobiti dobru nastavu.

Muzička škola svestrano vaspitava učenika. Ona ne samo da uči učenika dobro svirati, nego učeći ga teoriji muzičkih nauka, vaspitava ga, da muziku kao nauku razume i da u njoj uživa.

U Muzičkoj školi učenik ima priliku da se upozna sa muzičkom literaturom.

Vaspitanje muzičko je u školi mnogo jeftinije nego inače.

Muzička škola je kulturni zavod koji ima ozbiljan zadatak i koji je pred javnosti odgovoran za uspeh“.

Dragi učenici i roditelji, poštovane kolege, uvaženi gosti;

Ovo su reči Isidora Bajića izgovorene 17.oktobra 1909. godine.

Danas kada proslavljamo veliki jubilej:

100 godina od osnivanja Muzičke škole “Isidor Bajić”, sećamo se sa dubokim poštovanjem mnogih generacija pre nas.

Iskreno verujum, da nam je u nasledstvo ostavljena misija, da koračamo putem kojim se ređe ide.

Drage moje kolege!

Veliko hvala svima onima  koji su nas naučili :

…….da ispričamo našu priču o beskrajnoj snazi talenta!

…… da, ulažući sebe, pokažemo lepotu darivanja!

…… da čudesnoj alhemiji dodamo osmeh!

…… da okupimo ljude koji žele da se razumeju!

…… da podarimo snagu toj energiji!

…….da, svi zajedno,  pronađemo najbolje u nama!

…… da budemo bolji nego što jesmo!

…….da pokušavamo nemoguće!

…….da nikada ne odustajemo!

Tako smo uspeli  da pronađemo inspiraciju!!!!!!!!!!

Veliko hvala svima Vama  koji ste nas  podržali:

……jer ste uprkos našim manama darovali sebe!

……jer ste  upoznali lepotu i snagu talenta!

……jer ste uspeli da prepoznate istinske vrednosti!

……jer ste uspeli da osetite ostvarenje!

……jer ste  uspeli da dotaknete ispunjenje!

…… hvala na svim osmesima i ljubaznim rečima!

…….hvala što ste sa nama na putu kojim se ređe ide!

Hvala Vam što ste u nama pronašli inspiraciju!!!!!!!!!!

U prostoru i vremenu u kome je svakodnevica iskušenje, svi mi zajedno darujemo mladim i talentovanim muzičarima „samo mogućnost“ da pronađu svoj put kroz svet umetnosti.

Dragi moji učenici!

Svim srcem Vam želim sreću na tom putu!

Koračajte slobodno!

Verujući u postojanje apsolutne lepote i čarobnu moć muzike, svima vama od srca želim, da večeras pronađete inspiraciju!

Zatim je sve prisutne pozdravio naš gost, dr Gerd Ajker (Dr Gerd Eicker), predsednik Evropske unije muzičkih škola:

Gerd„Dame i gospodo, dragi mladi pevači i muzičari,

u ime Evropske Unije muzičkih škola  prenosim Vam najsrdačnije čestitke povodom 100. godišnjice postojanja Muzičke škole, ovde u Novom Sadu. Nema mnogo Muzičkih škola u Evropi koje se mogu osvrnuti na tako dugu, neprekidnu tradiciju. Ipak je muzičko obrazovanje bilo dobrim delom 20. veka privilegija dece iz dobrostojećih porodica koje su mogle sebi da priušte ovakvo jedno dodatno obrazovanje. Ove porodice su se zalagale za humanističko obrazovanje, koje je  pre stvaranja buržoazije bilo namenjeno samo deci iz plemićkih porodica. Tek u upravo prošlom stoleću je neko prepoznao značaj narodnog obrazovanja u koje spada i muzičko obrazovanje. Ipak od spoznaje do realizacije, to nam je poznato, dug je put, koji je posebno na teškom političkom polju popločan velikim kamenjem, a ponekad i velikim stenama.

Ovde u Novom Sadu je, čini mi se, taj put  bio ravniji. Doduše bila je potrebna  jedna ličnost, koja je jasno sledila ideju muzičkog obrazovanja naroda: Isidor Bajić, veliki kompozitor i dirigent hora, koji je 1909. godine uspeo da osnuje  ovu školu. Ali on nije hteo školu za zabavu, već je zahtevao ozbiljno bavljenje muzikom.

Sa jedne strane je podsticao samostalan rad dece, a sa druge strane je zahtevao ispunjavanje ličnih ciljeva i mogućnosti. Danas bi neko možda rekao: Otkrij svoj talenat i razvijaj ga, prepoznaj svoje mogućnosti i ispuni ih! Ali preduslove za to mora stvoriti društvo, javnost. Jer muzičke škole su obrazovne ustanove sa veoma ozbiljnim zahtevima. Tek prošle godine je hor Muzičke škole Novi Sad imao prilike da osvoji publiku u Bonu svojim izvanrednim kvalitetom.

Ovaj principijelni stav nas i danas pokreće. 27 Nacionalnih saveza ujedinjenih u Evropsku Uniju muzičkih škola slede ovaj cilj. A svaka pojedina muzička škola može doprineti da naša Evropa ne bude samo jak ekonomski region već i kultuni region u kome muzičko obrazovanje igra značajnu ulogu. Pri tome je to tako jednostavno – muzika nema problem različitosti jezika. Mi svi govorimo isti jezik sa različitim melodijama. Ali mi se razumemo kada stvaramo muziku.

Zbog toga pozivam sve odgovorne u politici i obrazovanju da podrže rad muzičkih škola i njihovih saveza. Ne postoji bolja investicija u razvoj mirne i humane Evrope!

Hvala Vam!“

zabavisteTako je počela proslava, a onda su na binu pred više od 1000 gledalaca, bez straha, spontano i veselo izašli mališani iz Muzičkog zabavišta. Čak 118 polaznika Muzičkog zabavišta Bajićeve muzičke škole, krajnje simpatično, odpevalo je i odglumilo nekoliko dečjih pesmica: „Kapetan Jan“, „Bio jednom jedan lav“, „Joj što volim dinje“. Male pevače  uzrasta od 4 do 7 godina iskusno i sa poletom vodila je Marija Josimović.Slavuji

Potom se na bini našao Hor OMŠ „Bajićevi slavuji“ koji se pod dirigentskim vođstvom Ane Kovačić, predstavio sa himnom ansambla, pesmom iz Belgije sa lepom porukom „Ljubav stvara bolji svet“, kao i numerom iz filma Titanik„My Heart Will Go On“.

Bgudaci„Bajićevi mali gudači“ su, zahvaljujući čoveku koji ih godinama tako dobro vodi, dirigentu Čaba Zimi, i ovaj put bili originalni. Izveli su dve zanimljive, duhovite i nepretenciozne kompozicije: „Igra violine“ kompozitora Persija Flečera i neobični „Bluz tango“, u čijem izvođenju su učestvovali učenici Baletske škole, Marko Dubovac i Helena Aksamit.

harmonikeU ovoj svojevrsnoj promociji mladosti i dara Muzičke škole „Isidor Bajić“, na kraju prvog dela koncerta predstavio se Orkestar harmonika „Margita Baračkov“ sa mladim i talentovanim dirigentom Igorom Paroškim, koji je izveo prvi venčić Bajićevog „Srpskog cveća za srpska srca“, kao i aranžman regtajma „Black bottom“ kompozitora Reja Hendersona.

orkestarZa razliku od prvog dela koncerta koji je oslikao Bajićevu školu od Muzičkog zabavišta do Srednje muzičke škole i početke mladih muzičara, drugi deo koncerta obuhvatio je spektakularan nastup Mešovitog hora i Simfonijskog orkestra Bajićeve srednje škole, u kojem su se ovom prilikom, na naše veliko zadovoljstvo, našli i bivši i sadašnji učenici i profesori škole. Na programu  velikog izvođačkog ansambla koji je brojao preko dve stotine izvođača, a kojim je dirigovao mladi, temperamentni i muzikalni Aleksandar Kojić, prvo se našao raspevani i popularni „Valcer“ Arama Hačaturijana iz Orkestarske svite „Maskarada“, a nakon toga su nas vešto i maštovito poveli na zanimljivo putovanje kroz svet muzike „Paradom horskih hitova“, koja je obuhvatila odlomke najpoznatijih horskih numera, od Hendlovog hora „Aleluja“ i Betovenove „Ode radosti“, fragmenata iz opera Verdija, Borodina i Bizea, pa sve do poznate „Srpkinje“ iz Bajićeve opere „Knez Ivo od Semberije“. Orkestar je zatim odsvirao i Šostakovičev „Valcer broj 2“ iz Svite za orkestar.

AlektikNa kraju programa proslave jubileja,  kao iznenađenje za sve, uz hor i orkestar na bini su se našle specijalne gošće, bivše učenice Muzičke škole „Isidor Bajić“, sada članice Gudačkog ansambla „Studio Alektik“, koje su na električnim instrumentima izvele ponovo Šostakovičev „Valcer broj 2“, ali u svom originalnom aranžmanu.

Bajićeva škola, stogodišnjak sa savremenim shvatanjima, ovim koncertom je pokazala svoju otvorenost ka savremenom duhu, kao i beskrajno poštovanje tradicije, te je na temeljima svoje bogate prošlosti izgradila put ka lepšoj budućnosti.

*Galerija slika*

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


8 + 1 =