Parastos Isidoru Bajiću

Svake godine, kolektiv i učenici Bajićeve muzičke škole priređuju pomen na godišnjicu smrti svog osnivača odlaskom na Almaško groblje gde se nalazi Bajićev grob, kao i parastosom u Sabornoj crkvi u kome učestvuje srednjoškolski mešoviti hor, pod dirigentskim vođstvom profesorke Tamare Petijević, i sveštenstvo novosadske Saborne crkve. Baš na tom mestu je i sam Isidor Bajić, kao učitelj pevanja i pojanja Srpske velike pravoslavne novosadske gimnazije (1901-1915) svoje đake redovno uključivao u nedeljno liturgijsko bogosluženje.

Poziv je otvoren za sve koji svojim prisustvom žele da iskažu poštovanje ličnosti, delatnosti i stvaralaštvu Isidora Bajića.

ISIDOR BAJIĆ (Kula, 16. avgust 1878 – Novi Sad, 15. septembar 1915) je sinonim razgranatog stvaralačkog duha u mnogim oblastima muzičkog života Novog Sada i Vojvodine na prelazu iz 19. u 20. vek: bio je pedagog, organizator muzičkog života, muzički pisac, izdavač, melograf i kompozitor (poznat kao autor horova „Srpkinja“ ili „Ej, ko ti kupi“, …)

Od 1901. do 1915. godine radio je u Velikoj srpskoj pravoslavnoj gimnaziji u Novom Sadu (danas Gimnazija „Jovan Jovanović Zmaj“) kao učitelj pevanja i pojanja, dirigent učeničkih horova, gudačkog i tamburaških orkestara i organizator Svetosavskih beseda. Pomagao je darovitim učenicima u njihovim prvim kompozitorskim koracima. Kao rezultat Bajićevog pedagoškog rada nastao je „Projekat za promenu učenja pojanja i pevanja u Velikoj srpskoj pravoslavnoj gimnaziji“ (1912). Osnovao je Muzičku školu u Novom Sadu 1909. godine, posle „Škole pjenija“ Aleksandra Morfidisa-Nisisa, prvu instituciju takvog tipa na tlu Vojvodine.

U skoro svim periodičnim časopisima i dnevnoj štampi tog vremena (Brankovo kolo, Letopis Matice srpske, Zastava, Sloga) objavljivao je tekstove iz oblasti muzike i muzičke pedagogije („Pevanje kao pedagoško sredstvo i korist njegova“; „Srpska crkvena, narodna i igračka muzika“; „Kako treba čuvati i negovati glas“; „Kako treba učiti muziku u preparandiji i bogosloviji“; „Naše crkveno pojanje“ i druge). Niz članaka o Savezu srpskih pevačkih društava prouzrokovali su oštru javnu polemiku sa Petrom Konjovićem. Pokrenuo je notnu ediciju „Srpska muzička biblioteka“ i časopis „Srpski muzički list“ (u istoriji srpskog izdavaštva, hronološki treći muzički časopis u Srba). Napisao je i objavio dva udžbenika: „Klavir i učenje klavira“ (1901) i „Teorija pravilnog notnog pevanja“ (1904).

Zapisivao je narodne i srpske crkvene melodije i koristio ih u svojim kompozicijama za klavir, horskim delima, komadima s pevanjem i operi „Knez Ivo od Semberije“. Srpsko crkveno pojanje uporedivao je sa pojanjem drugih naroda na putovanju za Hilandar sa horom karlovačkih bogoslova, u leto 1911. godine. Obraćao se lično preosvećenom gospodinu Lukijanu Bogdanoviću, pravoslavnom srpskom episkopu budimskom, u vezi sa predlogom za redigovanje srpskog crkvenog pojanja (1907).

U kompozitorskom stvaralaštvu obuhvatio je žanrove koji su mogli da nadu primenu u skladu sa muzičkim ukusom i nivoom izvodaštva svog vremena: solo pesme (ciklus „Pesme ljubavi“, „Album pesama u duhu srpskih narodnih pesmama“, „Srpske narodne pesme iz Mokranjčevih rukoveti“, „Seljančice“, „Jesen stiže dunjo moja“); klavirske kompozicije („Album kompozicija za glasovir“, „Za Kosovo-Kumanovo, za Slivnicu-Bregalnicu“); kamerna dela („Pesma bez reči“, „Pizzicato polka“, „Romansa“); orkestarska dela („Magla pala“, „Elegija“, „Oproštajni pozdrav Dragi Ružicki“); horske kompozicije („Pesma o pesmi“, „Lovački zbor“, „Božestvena Liturgija“, „Guslareva smrt“, „Iz moga dakovanja“, „Iz moje gradine“); komade s pevanjem („Đido“, „Rakija“, „Mena“, „Divljuša“); opera „Knez Ivo od Semberije“.

Danijela Kličković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *