IN MEMORIAM – IMRE TOPLAK (1933 – 2013)

 

imretoplak

 

 

Srpsko narodno pozorište

Scena „Jovan Đorđević“

Petak, 10. januar 2014.

Komemoracija povodom preminulih Stane Jatić, kostimografa i Imre Toplaka, dirigenta

 

 

IN MEMORIAM – IMRE TOPLAK

 

Profesor Imre Toplak.

 

I dirigent i umetnik, i profesor i roditelj, sa dirigentskom palicom i bez nje, lekovito je delovao i sa pozorišne scene i iz akademske katedre, i sa profesionalcima i studentima, i ispred i iza profesije.

Svestran, posvećen, predan i pedantan, učešće je uzimao u raznovrsnim kulturnim i umetničkim aktivnostima. Na početku svoje karijere, u prvim godinama rada Muzičke omladine Novog Sada, bio je aktivan u realizaciji školskih koncerata, javnih razgovora i edukativnih tematskih predavanja o muzici, kulturno-obrazovnih koncerta, govorno-muzičkih programa…  ne samo za decu već i odrasle, ljubitelje muzike različite starosne dobi i profesionalnog opredeljenja.

Tokom višedecenijske karijere, listao je i tumačio ne samo standarnu opersku i baletsku literaturu, već i savremena, tek sklesana dela vojvođanskih kompozitora neke mlađe generacije, „vruće krompire“ – kako je govorio, koje je valjalo precizno iščitati, valjano izraditi i reprezentativno postaviti.

Nije postojala barijera između umetnosti i slušaoca, studenta i profesora, profesionalnih zahteva i ličnog umetničkog kreda.

Tako se i postavio u svom pedagoškom radu, od 1991. do 2008. godine kao stalni profesor predmeta Sviranje orkestarskih partitura na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Pamtiće ga generacije studenata kompozicije i muzikologije koje je vodio kroz upoznavanje i sviranje orkestarskih partitura, upečatljivim stavom, uz nas za klavirom, punim rukama hvatajući dirke i punim pogledom složeni linijski sistem notnog papira. Osim klavira u centru prostorije, okruživali su nas ormari puni paritura, svaka potpisana, obeležena komentarima koje je decenijama upisivao… Čuvam indeks i njegove ocene notirane tamnim naliv-perom i crnim mastilom, i potpisom mekog, ispisanog rukopisa.

Pamtiće ga i svi tadašnji učenici i profesori Muzičke škole „Isidor Bajić“ koji su 1994. godine učestvovali u koncertnom oživljavanju jedine opere Isidora Bajića „Knez Ivo od Semberije“, a pod dirigentskom palicom maestra Toplaka. Stalo je tada pred njega stotinak đaka mešovitog hora, pedesetak simfonijskog orkestra, nekolicina profesora, intenzivno probajući u koncertnoj sali Muzičke škole, a onda izašavši pred javnost u novosadskoj Sinagogi ili zemunskom Gardošu (kada smo bili zasuti prolećnim pljuskom!) Dve godine kasnije, ponovo smo se našli na istom zadatku, zajedno sa gospođom Stanom Jatić. Uz Nušićev tekst i Bajićevu muziku, ovog puta pod okriljem matične kuće – Srpskog narodnog pozorišta, scenski smo izvodili Bajićevu operu od Novog Sada do Tršića.

Uvek beretka na glavi, platnena torba u rukama pretežno puna partitura… Ljubazni pozdrav, blagi naklon, slušajući pitanje i imajući odgovor… Među prstima ili dirke klavira, dirigentska palica ili očuvano nalivpero punjeno crnim mastilom.

Poslednji susret jesenas, na klupi autobuske stanice ispred Srpskog narodnog pozorišta… Pitao je za zravlje i porodicu, za posao i muzičku školu… i uvek imao mudar komentar, profesionalno bistro mišljenje i očinski savet… I tada je nosio beretku na glavi i platnenu torbu u ruci… isti kao i kada sam prvi put ušla u njegovu „učionicu“ – korepetitorsku sobu broj 37 Srpskog narodnog pozorišta, odmah malo levo čim kročite u lavirinte hodnika…

 

U ime Muzičke omladine Novog Sada,

u ime sadašnjih i nekadašnjih učenika i nastavnika Muzičke škole „Isidor Bajić“,

u ime današnjih i bivših studenata i profesora Akademije umetnosti Novi Sad,

u svoje lično ime,

profesore Toplak – Vječnaja pamjat.

Danijela Kličković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *